TREĆI PRVOG DRUGI

 

Jesse California

TREĆI PRVOG DRUGI

Četvrti prvog dvije hiljade dvadeset i pete će mi biti prvi ovogodišnji datum obilježen glavićem.

Da imam kalendar, kao što ga ima još samo poneko dobro star, kupio bih i onaj veliki vrajterski marker vatreno crvene boje, pa bih pukao s njime tačku preko četvorke. 

Razlozi te alarmantne tačke nalaze se u sljedećim stihovima:

Zato nemoj gubiš vreme sa mnom ti devojko mlada

Nemam vremena da vodim te na sladoled do grada

Mora da se šljaka jer mi plaču usta gladna

Uvališe mi i subotu da mi bude radna

Sad kad je stvar već gotova, spremna za pomirenje, nije mi toliko ni krivo. Odmarao sam tri dana, napisao oko četiri hiljade riječi, a pročitao ih sigurno nekoliko desetina hiljada, pa se od toga osjećam spremno, najprije za metlu i lopaticu, onda za zoger, pa na kraju i skejt. 

Može biti da mi sutra na posao i dođe puno skejtera, pa da od svega zapravo ispadne moj sretni dan. 

Volio bih načeti i nove tene, ali neću to uraditi jer je to rasipništvo, imam ih četvero već načetih i treba ih sada skejtati do kraja.

Imam i dvije daske u šteku, a da mi nije jebenog auta, da njemu opet ne treba koja stoja za servis, kupio bih sebi nove ležajeve i točkove Dragon Formula, za koje znam da će mi u život unijeti pozitivne promjene: osjećam da ću s njima konačno naučiti i neki blantslajd. 

Podizati skejt kulturu, to za mene znači još jednu marginu u životu, ali ova ipak ne djeluje tako beživotno kao književnost, koja po pustoši svako malo postaje prsten od Saturna. U skejt je dospio, da se tako izrazim, bolji ljudski kvasac, pa ako ništa ima eto dječice, čije je interesovanje stvarno - svima im blistaju oči kad je riječ o skejtu. 

Tu se može reći za mene i da imam neke više društvene uloge: onaj sam koji uči dječicu skejt kulturi, koji se trudi da dječica shvate kako je suština skejta u neprestanom trudu, u tome da je daska uvijek pod nogama, a  noge na dasci nikada mirne, te da oni koji su protiv nas u neku ruku imaju pravo, zbog čega je bitno uvijek ostati nasmijan, ljubazan i tih, jer tako se prije ugrabi prilika za još jedan pokušaj, nego kad se ulazi u rasprave sa svim tim dosadnim muškarcima i ženama, pa ih onda naučim još i da se takvi na našem skejterskom jeziku, koji baštini američki original, zovu Karen. 

Krivo mi je danas bilo kad je tek ispala radna subota, što zbog toga neću moći završiti dodatni posao, a što sam baš htio iz tih nekih da kažemo simboličkih razloga, da sredim malo i posla na odmoru, da nije sve praznoslovija na blogu. 

Sad kad sam malo bolje razmislio, zapravo sam dobio šta sam htio, jer puni radni dan, jedna solidna osmica, to je svakako jače od dva-tri sata dodatnog posla. 

Htio sam večeras izaći, biti u gradu u ponoć, pa otići na nove karaoke što sam čuo, pa tamo malo plesati i ponešto i otpjevati, neku od Bareta, a sad mi je već malo i drago što od toga nema ništa, ponajviše zato što ću praviti večeru. 

Imam finog buta, od telke što je svježi iako je preklani. Uz njega imam lukove, crveni i bijeli, nekoliko prelijepih krompira, a salata će biti kisela, jer to je vitamin C. 

Zasladiću sa jabukom krimsonkom, koja je moj omiljeni slatkiš ove zime - možda je pojedem i voćnim jogurtom. Imam i novi džem od kajsije, 91% kajsija, pa treba i to vidjeti. 

Javila se maloprije i jedna od mojih nesuđenih ljubavi, da mi piše poruke o nama i da me poziva u svoj svijet, a u mojoj kući, jer u njenoj ne možemo od tate i mame. 

Volio bih da mogu prihvatiti igru, ali znam ja te igre - nisu za noć iza koje ne dolazi slobodan dan. 

Još bih više volio kada bih je mogao pozvati na ovu finu večeru, ali svi moji raniji pokušaji u tom pravcu urodili su takvim čudnim razgovorima da tu grešku ne mogu više ponavljati - ne želim izgubiti apetit. 

 

***

Pogriješio sam i nastavio se dopisivati sa ovom ženskom, zbog čega mi je trebao dodatni sat za večeru. Biće da sam ipak malo usamljen, a malo i umoran, pa onda tako, prokrastinacija. 

Otkako sam dobio cuku, što sam mislim više puta spomenuo i na ovom blogu, život mi je postao tako zauzet da zapravo nikada ne stignem sve u danu, iako sam čitav dan u programu.

Dajem sve od sebe kako bi cuki bilo što bolje, jer je to zapravo cuko mog pokojnog tate, a već malo stariji; tata ga je puno volio i to je moj način poštovanja tate, čiji sam pravi značaj tek uvidio kad ga je nestalo, mog najvećeg i najboljeg mecene, bez kog sam brzo spao na besplatni blog, morao se boriti i za njega. 

Žao mi ga je što mora biti puno sam, utoliko više što nije prije tako živio, već uvijek uz nekog, ali kad već ne mogu da mu pružim društvo kao nekad, trudim se bar da mu pružim adekvatnu tjelovježbu, pa tako idemo svaki dan po tri puta u šetnju - osim kad tajo ima slobodan dan, tad spavamo bez alarma i šetamo dva puta po sat i više.

Zapravo ja i nemam šta puno razmišljati o životu, niti imam kad: probudim se i izvedem cuku, odem na posao, vratim se i izvedem cuku, odem na drugi posao i poslije njega mogu malo na skejt, između sat i dva, poslije čega valja opet ići kući i izvesti cuku. 

Uz sve to, pošto vrtim isti krug već dovoljno dugo, ako to je dugo, da mogu po njemu ići i bez gledanja, mogu sebi još uvijek priuštiti da sam pisac - jednoruki, telefonski i usputni doduše, ali hej, pri tome nikada nisam izgledao normalnije, dok sa telefonom u ruci nasrćem na ono što se ne može napamet znati, a to su prolaznici. 

Sada samo čovjek treba biti dovoljno jak da vrti svoj krug dovoljno dugo dok se šta ne promijeni, dok se ne otvori neka prilika za rasterećenje. Možda baš u tome svemu najzad i propišem tako da postanem na kraju profi? 

Ako ne to, onda neću postati ni klasični sarajevski propali umjetnik, ne bih jer nisam klošar, narkoman, ni pijandura, nego imam svoj stil i u propasti - “radom do totalke” moja je deviza, “Alija Sirotanović književnosti” moj nadimak iz Oslobođenja budućnosti.

Moram priznati da sam gledao jedan film o Aliji Sirotanoviću, gdje sam ostao istinski fasciniran tim karakterom, a najviše govorom što ga je Sirotanović izrekao pred drugom Titom na nekoj svečanosti, što je  najkraći zabilježeni govor pred Titom - sem uvodnog pozdrava imao je još samo jednu rečenicu: “Treba radit, bog ga jebo, treba radit!”

Tako titan Sirotanović, kom je Tito prvi udario u aplauz, pa evo sada i ja, koji ima da skenjam sve i jednog Rusa u kvantitetu, “Rat i mir” da bude tanka sveščica kad jednog dana izađe moja “Rat i kurčina iza rata”. 

Naumpade mi podnaslov - roman o devijantnosti.