DEVETI PRVOG

Danas sam već pisao malo, jutros kad sam bio nadrkan, a sad kad sam se smirio krećem ispočetka. 

Pošto ljude drkanje generalno zanima, možda i najviše od svega, nek se zna da sam se nadrkao što mi se razbolio kolega, jer bez njega na pauzi ne mogu otići izvesti cuku, pa sam to morao prebaciti za poslije posla - sad baš to radim - što znači da ću na drugi posao stići samo malo, tako da ću morati i sutra sve isto. 

Jutros mi je zbog toga bilo krivo, ponovo sam razmišljao o tome kako se nisam školovao za trgovca, već za kulturnog radnika, te kako to u ovoj zemlji mogu biti samo na vlastitu ruku i o vlastitom trošku, zbog čega moram biti neki drugi radnik. 

Velikim piscima, u kulturnim zemljama, oduvijek se davala neka sinekura, neki posao u kom je malo obaveza skopčano sa visokom platom, e da bi veliki pisci zadržali slobodu svog prelijepog govora, kao i da bi imali plaćeno vrijeme da se time bave. 

U tom kontekstu spominjem ponovo Sidrana, koji mi je pričao kako je u Jugoslaviji, u knjizi ljudskih zanimanja, on bio zaveden kao, citiram, vodeći dramaturg na RTC, pri čemu nikada nije ni vidio vlastitu kancelariju. 

I Anatolu Fransu su to dali, pa čovjek napisao tolike divne knjige i mnogim drugim, ali nije meni sada to u interesu da mislim, jer ako budem o to radio, otpašće prefiks sine, a ono što ostane mi ne treba, jer ne znam više ni sa svojom, kud bih je djenuo da mi ne smeta? 

Ima i u Sarajevu umjetničkih sinekura, ima i njihovih nezaslužnih korisnika, a moje upoznavanje s njima dovelo je do potpunog gubitka nade da će se i za moj talenat tako nešto ikada naći, nego mene prije nalaze gospoda sinekuristi, koji me zatim pokušavaju prevariti, dobiti od mene besplatno “svoje” autorsko djelo. 

Moram reći da sam jako ponosan na sebe što sam im svima odolio, što me mnogi od njih zbog toga sada hejtaju, kao da sam im ja kriv što su se oni preda mnom ponižavali, bilo sa stupidnim lagarijama, bilo tako što su ga pušili meni nepopušljivom, koji sam to uvijek dopuštao, prije, jer  koji to mladi pisac, mladi čovjek uopšteno, ne voli kad ga lijepe pretjeranim i neprimjerenim komplimentima? 

Što se tiče stupidnih lagarija, ja sam s njima nekako odavno naučio da se nosim tako što i sam počnem lagati, pa ako su oni meni obećavali kule, ja sam njima gradove, s tom razlikom što su oni u mene vjerovali više nego ja u njih; na kraju, kad bi kulisa pala i otkrilo se da neplaćeni pisac nije napisao niti slova, ispadne da sam ja taj koji je obmanuo i izradio, a tonom kao da je to strašan grijeh, prevariti prevaranta. 

Prije sam bio naivniji, pa sam pravio tu grešku da se idem objasniti, da kažem kako sam išao po titulu magistra književnosti baš zato da bih bio plaćen za pisanje, a besplatno više volim pisati o ljudima kao što su oni, ali onako kako ih sam vidim - ne može to biti ni ozbiljna drama, kamoli tragedija, jer i za jedno i drugo treba nešto bolje od praznoglavih, stupidnim lagarijama sklonih ljudi; najbolje što ja, pred Bogom naravno, za njih mogu napisati jeste luda komedija, a baš to je ono što ti ljudi nikako ne osjećaju kao svoje. 

Ma otkad je neko ko samo petlja i laže, kome nikakve pare i počasti ne mogu pomoći da se riješi tog golemog jada, ko ga puši piscu čiji je radni prostor ulica, smiješan? To možda meni, koji sa 37 godina vozim skejt svaki dan, a normalnim ljudima je to, što bi rekao jedan ministar kulture, “ustat pa spomenut”. 

***

Umoran sam puno i zato gubim misao, a i pišem u hodu, hodajući za obavezama drugim; trenutno je to mali Bicko, moja najslađa obaveza, slađa i od skejta. I on je od mene dobio nešto čega je prije imao puno manje, a to je da šeta bez povodnika, pa sam tu i ja dobio jednu prelijepu nagradu - da se Bicilija svako malo okreće kako bi me vidio, kako bi se između nas pružio nevidljivi povodac, ispleten od samih ljubavnih niti, koje i jesu ono što u životu slijedim, ili makar nastojim slijediti. 

Imao sam puno posla danas, ali sam puno toga i sredio, a ono što je moralo stradati - to je bio večerašnji skejt sešn. 

Da ga ne izgubim potpuno, učinio sam ono što mi je dostupno i otišao na skejtu do velikog Merkatora, do kog sam stigao sigurno pet, a možda i deset-petnaest minuta ranije nego da sam pošao tramvajem. 

Ali kakva je to luda i bjesomučna vožnja bila! 

Kako sam već spominjao, kad me posao savlada i izmori toliko da mi se misli skrate i postanu nemoćne, onda budem ljut i nijem, a spreman za skejt, najčešće naoštren kao nož, ali večeras je bilo više od toga, bio sam metak u cijevi. 

Sad razmišljam kako mi se taj stil skejtanja puno sviđa, jurnjava po gradu, a od trikova samo skok, ali što više njih, gdje god vidiš da skejt može ići, trebaš probati na to skočiti, i na to i sa toga. 

Sad će još malo 23 sata, dakle Bibićev slobodarski sat se ispunjava, ali s obzirom da je lijepa noć, pustiću ga još počasni krug oko zgrade, a onda… 

Onda trebam odlučiti, da li praviti večeru ili ipak izaći na trening?

Nešto kontam da napravim večeru i odem onda na skejt bez da jedem, kako bih imao motiv više da se brže vratim. 

Juri mi se cestama, juri mi se nizbrdo, rade mi se policajke i želim uraditi manual na jednom pješačkom ostrvu na Otoci, koje dođe na kraju moćnog spusta, a  plan je da mu priđem bez kočenja, u opasnoj brzini i da ga jednostavno uradim bez razmišljanja, samo sa svojim reptilskim mozgom, za koji se vidi da je ipak ljudski jer reptili na skejtu, oni s nogama jednako kao oni bez, mogu koliko i jedan moj vršnjak, nalik morskom krastavcu po mnogo čemu. 

***

Imam jednu misao što je neću sprovesti u djelo, a to je da prodam prokleti auto i kupim sebi još skejtova, raznih skejtova, jer ništa to nije isto, sve jest vrlo slično, ali su skejtovi kao ljudi: svaki je poseban i ima svoj način.

Neću to uraditi, auto mi je potreba, s njim stižem više i imam više slobodnog vremena, a skejt ću još jedan kupiti i ovako, nadam se do proljeća. 

Moje primarne skejterske želje, zasad, koštaju 210 KM. Rekao sam sebi da ću ih kupiti za rođendan, ali ne ako do tada ne sredim auto. Auto sada ide i relativno je ok, ali kad se samo sjetim osjećaja kad ti u vožnji nestane servo, odmah sebi puknem zabranu na auto, može do posla, moći će i do velikog Binga u subotu, zbog čega sutra kad ogladnim trebam sjesti da pišem spisak stvari za kuću. 

E jest mi sad nekako fino jer znam da ću ići na skejt. Imam i novu majicu, koja mi je najdraža majica ikad što sam imao, a zato što nosi umjetnički rad od mog trenutno najdražeg likovnjaka, koji se zove Jesse California - pogledajte njegov Instagram! 

To je crtež u kom se trenutno duhom najviše pronalazim, a to je onaj štakor što puši na pauzi, skinuo glavu Miki Mausa kog glumi za lovu, stavljao sam ga više puta i ovdje. 

Majicu mi je kupio jaran skejter i Amerikanac, direktno od umjetnika u Americi, a donio mi je njegov tata, pa nisam platio dostavu. 

Bolje je da skejtam kad se već tako oblačim, ako ne budem to radio ispašću neozbiljan.