Obavezao sam se napisati najmanje jedan blog u danu, pa evo poštujem vlastitu odluku.
Bog je svjedok da ne znam stvarno šta napisati, pa pišem šta sam danas čitao, ponovo o beskičmenjacima, koji su se usložili do pojave krvotoka.
Jasno mi je da smo mi ljudi na vrhu piramide i da zbog toga uživamo u životu puno opširnije i dublje od svih tih stvorenja, ali nekad se čovjek pita - nije li skala obratna, nije li savršenstvo života - prokariotski organizam, životinja protozoa?
Jer kao što je kompleksan ljudski organizam, tako je kompleksan i ljudski živor - protozoe nemaju tih problema, tu su gdje su, rade što rade, a sve do jednom, poslije čega nema ljutnje ili bilo kakve druge emocije, jer nema mozga.
Mene moj mozak često muči, uključujući i sad: gluha su doba i ja sam nizašta, ali pišem, moram napisati, dao sam riječ.
Volio bih, sad kad su se već stvari posložile talo kako jesu, da je moj mozak drugačiji, manje fantazerski, a više realistični. Nisam ga sam birao, služio sam mu u skladu kako je zvao i tako sam završio u paklu pisanja, preciznije - paklu pisanja koje ne vodi nigdje.
Kad neki put ne vodi nigdje, to znači da vodi u pizdu materinu. I ja sam već otišao, ali se ne dam, napadam i kao zombi, množe se moji blogovi kao protozoe.
Nikakvi su, ali tješim se da će biti bolji, da ću ih pisati jednom i odmorniji, rasterećeniji, pa neće biti tako grubi.
Nema komentara:
Objavi komentar