Možda je za mene ipak najbolje - pisati samo o skejtu, samo vožnja, daske, gripovi, gepovi, rejlovi, kurci i palci, sve ono do čega je meni možda i ponajviše u ovom trenutku života stalo, a ništa društvo i društvene teme, ništa ono o čemu može čitati i razgovarati svako.
Ne ide mi savremena književnost, a starinska, zastarjela, ona u kojoj sam koliko-toliko dobar, ona ne ide sama od sebe, pa mu to dođe kao neka dvoja vrata - iza jednih te čeka gospon Kurko, iza drugih gosn Nispe, pa izvoli, biraj, simpatičniji ili naučniji, koji bi ti?
Iako sam posljednjih mjeseci veliki trud uložio u, da se tako izrazim, imunitet na književne poraze, ipak nisam uspio da ga steknem puno, zbog čega se plašim i Kurke i Nispe.
Ono čega se ne plašim jeste da vozim skejt i po zimi, u gluho doba noći, kad cesta postaje skliska i blistava, pa to i radim.
I večeras sam to radio, i bilo je baš dobro, bez obzira što me puno boli noga, a još stotinu puta više duša - skejt je lijek svemu. To jest, nozi možda i nije, ali duši jeste, koja je i važnija.
Koristim ovu priliku da svima preporučim skejt kao svakodnevnicu, uz napomenu da opremu kupuju isključivo od mene, u prodavnici gdje ja radim, jer to vam je provjerena kupovina - i ja tu kupujem, najbolja sam mušterija uprkos uposleničkom popustu.
Večeras sam se sjurio s Arhitektonskog fakulteta, držeći se sve vrijeme ceste kao kakav automobil.
Treba mi 380 i još 350 KM da kupim još dva skejta, jedan mali i jedan malo veći kruzer, a 210 za nove točkove i ležajeve na običnom skejtu, što je skoro milja maraka. Da se čovjek upuca od skupoće, ali isto tako i od sreće.
Nije lako biti kurčevi bloger.
Nema komentara:
Objavi komentar