Ima već skoro šest godina kako nisam objavio knjigu.
U tih šest godina nekoliko sam puta probao naći nekog izdavača, ali kao i obično nisam u tome uspio.
Sada sam imao jednu dobru priliku da ga nađem, ali dok sam se ja borio sam sa sobom da se natjeram na taj korak, prošao mi je rok za prijavu.
To me puno rastužilo, ali kao što reče Čičikov - suze jadu ne pomogoše, treba se latiti posla.
Taj posao, jasno, jeste samoizdavaštvo, koje za mene nije više tako lako.
Zapravo, ono što realno jedino sada mogu jeste da priredim to sam kako znam, pa da ga štampam u fotokopirnici koja je do skejt šopa.
To će me vratiti u demo izgled, onaj što ga je imala i "100%", a meni sada jedanaest godina više nego tada pa mi valjda ofirno.
Pokušavam se ohrabriti u vezi s tim, ali mi baš i ne ide, a ono što mi ide jeste da o svemu tome mislim veoma loše.
Glavna loša misao je ona u kojoj se sve zapravo dešava između mene i mene, pregledi što ih imam da dolaze od AI računa i nekih tamo Kineza, Indijaca i drugih koji bosanski ne razumiju niti slova.
Malo ja sad pretjerujem, ali sigurno nisam daleko od istine, jer otkako vodim ovaj blog, imao sam na samo dvije priče komentare, to jest na jednoj komentare, na drugom komentar, pa mi to često daje osjećaj da nemam niti jednog čitatelja, ako koji i naiđe, pobjegne i ne vrati se više nikad.
Moje pisanje, ako je ikada i bilo umjetničko, sada više nije, sad je to jedan obični inat koji se polako pretvara u skribomaniju, u bolesnu potrebu za pisanjem čega bilo, u osjećaj griže savjesti ako radiš šta bilo drugo, a ne pišeš bezvrijednu priču.
Skejt je bio jedini koji je mogao da se nosi s tim grafodemonom u meni, ali sad ni on više ne može, sad se grafodemon razgoropadio toliko da mi je non stop na pameti, a skejt to ne trpi, za njega treba imati potpunu koncentraciju.
Neki govore da idem psihologu, a i ja se nafuram da ću fakat otići, pa onda nekako ne odem, nafuram se da mi je bolje uložiti lovu od psihologa u bifteke i ramsteke, u Marshall gelato i tufahiju od kruške u Palmi.
Kada bih bio dovoljno hrabar da uistinu pišem o sebi, onda bi to bila jedna ubitačno dosadna priča, sa junakom koji najviše smisla ima kad se bavi svim onim što bi u tom nedjelu, za ljubav istini, moralo pripadati sporednoj radnji, a to je sve ono što je u životu normalnih ljudi glavno.
Idem sada ipak probati odskejtati jedan sat. Nahranio sam malkice svoju zvijer, nadam se da će mi nagrada za to biti dozvola da je izmrzim na skejtu, jer istina jeste da je skejt jedna tvornica lijepih osjećaja čija je odlična sirovina mržnja.
Ima da skočim majgeri i opalim grafodemona nogom u glavu, a što će usput da se desi i jedan savršeni, bukvalno do jaja visoki kikflip, pa jebemu mater, valjda sam toliko u životu zaslužio?
Nema komentara:
Objavi komentar