OSMI ČETVRTOG

Komedija je sinoć slušala dobro, dala se prirodnim putem, pa mi to daje vjeru da je dijalog dobar, da će se dopasti. 

Ne smijem rukopis izjutra ni otvarati, da me ne uvuče u sebe i da mi ne propadne posao. 

Osjećam zbog toga nervozu kako se rađa, muku koja nastaje kad zaposleni pisac mora raditi nešto drugo.

Mali sam čovjek, ljudi me ne poštuju i samo me žele iskoristiti, ali velikodušnost mi je potrebna za rad, ljubav za ljudski rod, koji ni u jedna doba svijeta nije bio dobar prema malim ljudima. 

***

Razmišljam o vremenu, o tome kako bih ga volio imati više za književnost. 

Taksista Piter pričao je o minutu sna manje sedmično, pomoću navijanja sata, potreba za snom da se smanjuje tim putem.

Eto ne znam šta da mislim o toj opasnoj informaciji. 

U mojoj glavi, mada ne više tako sigurno, leži ideja da mi ljudi ne živimo svi po sto godina zato što tako puno radimo i brinemo. 

Tješim se da je ono što sam napisao dobro i da će glumci biti sretni kad vide to. 

Danas mi još treba da Fehim ispadne dobar i to je onda super.

***

Smislio sam jedno poboljšanje, uz to i početak dijaloga sa Fehimom, pa odmah život lakši. 

Glava me od juče boli, otkako me po istoj opalio Loganov skejt - filmska scena na koju sam zaboravio, a bio je knockdown. 

*** 

Nakon 4-5 sati pisanja drame - blagoslovio Bog nezainteresovanost društva za skejt kulturu - osjećam se frustrirano i jadno. 

U ovome trenutku bih volio da nisam uzeo ovaj posao, da sam se umjesto toga okrenuo traženju novog običnog posla, nekog sa većom platom i boljim radnim vremenom, jer to je ono što meni treba najprije. 

Književnost je u mome srcu tako duboko usađena da se ničim više otuda ne može iščupati, a sam taj proces koštao je tako skupo da se sada osjećam spremnim i da ubijem osobu koja bi mi se ispriječila na tom putu. 

Čemu onda ikakvi saradnici, čemu želja da se ponovo ostvarujem kao dramski pisac, da radim išta sa ljudima u književnosti? Pozorište je društvena stvar, a naša služe uglavnom da bi se malograđanstvo moglo igrati igre “pokondirene tikvice”, pa šta ja tu imam tražiti? 

Najbolji, da ne kažem jedini život koji mi se čini mogućim, jeste onaj u kom se borim za da budem prozni pisac, pa i to po ugledu na savremenike, a ne više na klasike. 

***

Bio sam se potrošio psihički danas da valja, pa sam svakakve gluposti napisao bio, zbog kojih sam sada vrlo sretan da ih nisam objavio, da sam ih izbrisao, jer to je bila smotra malodušja. 

Razmišljam otkud ovolika anksioznost u vezi s tim? 

Može biti da sam se prepao za egzistenciju u onom trenu kada sam pomislio da ponovo imam književni posao. 

Jest, moja iskustva s tim nisu dobra, a okolnosti u kojima sam trenutno puno su teže nego tada, pa me sve to ispunjava teškom brigom, da radim na vlastitom obeshljebljavanju, koje otkako sam iskusio u doslovnom smislu, otkako sam uvidio da je među mojim poznanicima skoro pa nemoguće objasniti ikome da tražiš doslovno hljeba, ne želim iskusiti više nikad. 

Rastrojstvo kom me književnost izlaže nepodesna je za rad u trgovini i to se na meni vidi, a razlog više da o tome razmišljam je što sam u međuvremenu saznao da kapara ne ide dvanaestog, nego petnaestog. 

Ne žalim se, drago mi je da nije kod mene jer bi me to sada pojelo, ali ne mogu da ne primijetim - takve su stvari redovna pojava u lažnim književnim poslovima, gdje se obećanja pomjeraju tako pomalo, ali počesto, faktički kad god pitaš.

Neka bude da su lažni književni poslovi preuzeli tu karakteristiku od pravih, ali generalno govoreći to je loš znak, kom treba dati žuti karton, bez obzira što sam prvi požurio reći da je ok - uvijek ću ja to reći, pa zato moram paziti da pronađem one kojima lično takva obećanja znače više zbog njih samih. 

Ne znam šta je toliki problem pomiriti se sa činjenicom da je mojih pet minuta slave već bilo i prošlo, te da se sada u potpunosti treba okrenuti nečem drugom, ili bolje reći trećem pošto ni skejt to nije - to mi mogu biti divni hobiji, a posao treba da je nešto drugo. 

Toliko je toga o čemu želim pisati u ovim svojim prozama, za koje me na kraju krajeva živo zabole hoće li biti popularne - meni one olakšavaju dušu i toliko je sasvim dovoljno. 

Meni treba posao ozbiljan i stalan, a ne da se zajebavam sa glumcima, ja koji ne idem više ni u pozorište, ni u kino, niti imam ikakve želje da idem - nemam za to vremena ni para, radim do osam uveče i zato ne mogu učestvovati u kulturnim priredbama, jedino što mogu jest da dođem u grad oko 10-11 i provedem noć u društvu svakakve mrake, s kojom se ni ne možeš družiti, nego je samo navijati - nekog na usta, nekog na nos, pa slušati kao da je pušteno na kompjuteru. 

***

Posao po danu, solidna plata i slobodan vikend, to je ono što meni treba. 

Tada bi čovjek mogao početi razmišljati i o nekim ozbiljnijim književnim poslovima, a ovako je to jedno zlopaćenje.

Nego da probam napisati i nešto lijepo u ovaj kurčevi blog. 

Očevidno je da sam jako frustriran i tužan, ali sam uspio natjerati se da odem malo na skejt, bez obzira što sam znao da nemam skejt u glavi. 

Tako je stvarno i bilo, koncentracija mi je popuštala svaki čas, prekidao je odvratni demon zlih slutnji, ali borio sam se s njim hrabro i nisam mu dao da me potisne, tako da se jesam koji put i razvalio, ali u cjelini sam dobro odskejtao, ne mogu reći da mi je trud bio džabe. 

Ja sam propali pisac, a sreća u mojoj nesreći jest što mi je propast došla kroz sport.

Opet je bolje da te uništi skejt, nego alkohol i droga. A nije me ni unišio, nego samo ojačao.