DESETI ČETVRTOG

Da od dramskog posla nema ništa, da ga je divljina u meni sjebala juče, to bi bilo vrijedno, jer jutros sam se probudio kao slobodan čovjek. 

Slobodan čovjek ne vidi da je dan kišan i tmuran, on vidi da od kišice biljni svijet pjeva, a čuje pri tome ptičice sa grane.

Bitno mi je da upamtim o sebi: mogu podnijeti tuđe književne želje prije nego pođem pisati, a kad pođem tada više toga nema. 

To nije zato što sam ohol, nego zato što je svaki pisac čovjek samouk, sa vlastitim sistemom pisanja. 

Moj se rađao u totalnoj samoći i zato sada ne volim slušati nikakvo sufliranje dok pišem. 

Poslije, kad tekst bude završen, može se ponešto dodati ili promijeniti, a prije to samo devastira proces prvog progona, ono što sam navikao najprije praviti - komediografija je slična po tome kiparstvu, samo što je moj monolitni blok duhovne prirode, što znači da najprije valja roditi samu stijenu. 

***

Nedostatak skejtanja je sigurno imao udjela u tome što sam prethodnih dana bio tako nervozan i bijesan. 

Ne mogu imati dvosatni sešn, ali proskejtati pet-deset minuta, to mogu sigurno po nekoliko puta u danu, sigurno toliko da se skupi sat. 

Moja vještina postaje sve ljepša i spremnija - ne moram skejtati pola sata da bih mogao baciti neki od svojih najboljih trikova, dovoljno je svega dvije-tri minute. 

Maloprije sam tako tri puta zaredom odradio kompoziciju sa dva ollieup-a i dva dropa, a tu na ulici, na suprotnom ćošku od Skate Sarajevo.

Kao skejter mogu reći da ne razumijem baš ovaj tu narod, kako ga je između svih zala mimoišlo i to jedno-jedino za koje se može reći da je dobro, a to je skejtbording?

Ponekad mi zbog toga zna biti i nezgodno, jer dok se drugi vukljaju kao prebijeni, ja jurim i šahtove preskačem, i ako zamalo padnem tada vrisnem kao rok zvijezda, pa me narod gleda ispod oka, a nešto mi i govori, ali ne mogu čuti šta jer brže ja na skejtu jurim nego što oni jezikom mlate. 

Mnogima, da ne kažem svima koje znam, plus mnogima koje ne znam, nudio sam da ih podvrgnem skejterizaciji, da ih uvedem u čudesni svijet daske koja život znači, ali ljudi to ne žele, ljudi se osjećaju tako fragilno da imam osjećaj kako se plaše i drkati ga.
Za šta se plaši, je li da će mu otpasti? - Da, i ne samo on, nego i ruka. Sto posto invalid iz samo jednog drka.

Jest, krečući se vazdan na skejtu, dolazeći sa skejtom ljudima na vrata, udario sam na najtvrđe kapije, barijere nepremostive za mene, skejtera, od kog se traži da ostavim skejt i ne spominjem ga, a zatim i da se ne zagledam u ivice, ne brojim stepenice i ne bacam poglede niz gelendere, lomeći ih onako kako se lomi i sam gelender, od čega se ježim. 

Nije mi to drago, volio bih da je više onih koji su uspjeli penetrirati kroz skejterski portal, jer tada bi i moja divna skejterska književnost imala svoju pravu publiku, a ne da oni čije su se mišice ukiselile zajedno sa mozgom iznose svoje kisele misli o tome, što mene istina ne može spriječiti, ali me zna ponekad iznervirati. 

Ovako moram sebi reći - Borise, ti nisi lopov i nisi lažov, sva je tvoja nesreća što iskreno voliš, tako da raduj se pizda ti materina, uspio si i u guzici nabasati na med, pa sad šuti i liži, i budi malo zahvalniji prema životu, pasji skote! 

***

.

Zadovoljan sam sa svojim trenutnim književnim životom. 

U prilici sam da uradim nešto za književnost ne samo svoju, nego i za književnost uopšteno, preciznije - za ono što tek treba učiniti opštom kulturom. 

Moguće i da se to neće dogoditi nikad, prilično sigurno da neće za mog života, ali u tome i jeste stvar, u probavanju nemogućeg, jer to je jedini put na kom se dešavaju čuda u kojima nemoguće postaje moguće.  

Sad ću imati sastanak na kom ću iznijeti svoj volšebni prijedlog, koji jest originalan sto posto, a vidjećemo kako će se dopasti. 

Ni ja sam više ne znam čime se bavim i u šta sam se sve upleo, ali hajde, bitno je da osjećaj književnog pokreta nikad nije stao - non stop u igri, to je taj osjećaj.