PRVI PRVOG

U skladu sa Novogodišnjom rezolucijom od jučem, počinjem od danas svoj novi spisateljski život - nisam više književnik, sad sam bloger. 

Čitao sam da je za blogere najvažnije redovno objavljivanje, te da čovjek bloguje o onome što zna, u suprotnom će brzo presušiti kao vrelo postova, drugim riječima - nikada se neće uzvisiti do zarade od bloga. 

Čisto sumnjam da ću i ja išta ovim putem zaraditi, ali neću bogme ni potrošiti, a hoću uštediti jer pisanje faktički ne troši ništa osim pisca samog, samo ako je isti dovoljno muško da se uzdrži od štampe. 

Da piše onom debelom majstorskom olovkom, njezinim batrljčićem po papiru smeđem - kesa od šarafa, na kojoj su već nacrtane neke kao kurac krive linije, simboličke prave jer to predstavlja konstrukciju neke strehe, što je pravo spisateljevo zanimanje.

U tome je on priznati majstor, a stihovi su u toj priči prid, nešto što majstor čini ne od škole i iz računa, nego eto tako, što je umjetnik i duševan. 

Uzdržati se od štampe, to ne bi trebalo da je neki problem. Dovoljno je da pitam sebe sama: “Koji će ti to kurac u životu?”, pa da me odmah prođe volja za vlastitim knjigama, da se odmah sjetim kako to smrdi kad se iz štamparije donese u kuću, a dok ode iz kuće čovjek se više i navikne na smrad, da ne kažem - počne ga doživljavati kao nešto svoje. 

Da bih ipak bio i nešta malo čitan, bar pet do deset ljudi da imam svojih redovnih čitača, potrebno mi je da budem aktualan, a baš u tome vidim priliku za komično, jer to je nešto čime se slabo bavim i od čega se čuvam u onom opštem smislu, moglo bi to ispasti smiješno da ja aktualiziram situaciju. 

Za početak, osvrnimo se na proslavu Nove godine. 

Nisam danas, a ni sinoć nikako gledao vijesti, ali kad sam šetao vidim da nisam jedini koji je sinoć dernečio da valja, jer ono malobrojni što sam i sreo, sve je bilo potišteno, da ne kažem mamurno. 

Samo su djeca nabrijana još uvijek, jer ona danas ispucavaju pirotehničke ostatke od sinoć. 

Biboslav se toga ne boji i ja to baštinim odmah, na licu mjesta, zbog čega sam možda i jedini Sarajlija trenutno što šeta s cukom i uz to  ljubaznim glasom podržava omladinsko pirotehnićarenje, uz minimum sigurnosne napomene, onoliko, ili bolje reći onolišno koliko treba bez da se ispadne dosadan. 

***

Napravio sam prekid u pisanju, sva ta cuga od sinoć ipak je došla po svoje danas, ali ja sam je prevario tako što sam legao spavati, a kada sam se probudio, da ne bih opet pisao i u telefon gledao, otišao sam malo na skejt, sa Bibanom, Danijem i Tomom. 

Mislio sam da neću moći ništa, ali na kraju smo ostali tri sata, pri čemu je pao i novi trik od mene, a to je fs nosegrind duž čitavog fletbara. 

Zbog tog uspjeha nafurao sam se jako, toliko da mi se čini kako mi nikad nijedna Nova godina nije počela tako dobro. Odmah sutra idem ponoviti svoj novi trik, daću sve od sebe da mi ovo fakat bude ta godina, u kojoj sam skejtao svaki dan, pri čemu je kriterij deset trikova kao minimum, što znači da session može trajati i samo pet minuta, teoretski je to moguće, ali eto gledaću da nikad ne bude ispod sata, jer potrebno je to čovjeku mojih godina da održi gipkost, izdržljivost i vitkost. 

Skejt me lako uzme pod svoje, veza s njim tako je intenzivna da često zaboravim šta je bilo prije toga, već samo mislim na skejt, a htio sam napisati kako je bio dobar novogodišnji parti u Hramu, muzika je bila ekstra, ljudi koji su se skupili također, pa i jedan jedini mali incident što je bio - svađale se žene u šljokičastim haljinama, pa i to kao neki novogodišnji program. 

Zanimljiva je i opservacija jednog tu umjetnika što je bio, a koji je rekao da šljokičasta garderoba ima svoju poruku, ona glasi: “Ovako se isto svjetluca i moja prespremna vagina.”

Ne znam je li to bila prava poruka od sinoć, ali je lijepo to rekao.

Sviđa mi se ovo blogovanje ovako, it’s so easy.

Sutra opet ovako, ali ću se potruditi da probam biti aktualan što je moguće više. U ovom trenutku mi naumpada da je vruća tema zračno zagađenje, pa može biti da se pozabavim s tim.