DVADESETI ČETVRTOG

Poslao sam glumcima uvod na uvid.

Kao i obično, izjebao sam se valjano, četiri ili pet puta se odupro nogom o dno odustajanja, ali sam nekako ipak uspio izboriti se i dovesti stvar do kraja, do tačke odakle može početi nešto novo, komedija triput veća od ove uvodne.

A i ta uvodna je ozbiljna, životna, nije pihihi-hahaha.

Vidjećemo šta će reći glumci.

Iskreno vjerujem da sam im sa svojim prijašnjim nastupom povrijedio ego i zato se plašim filtera na njihovim očima.

Jedino što me može spasiti jeste - da u tom tekstu vide svoju životnu priliku.

Bože koji sve vidiš i znaš, pa samim tim i da je Boris Lalić pravi pisac, onaj koji se na tom polju svakodnevno trudi, a uz želje plemenite i zgodne, ti njemu malo sada pomozi, jer on je već učinio sve što je u njegovoj moći i sada mora čistiti stan i jesti jaja na oko 4-5 komada, ne bi li u idućih par sati jaknuti za mali skejt sešn. 

***

Primijetio sam da je posjećenost bloga u laganom padu, da se cijenjeno čitateljstvo smanjilo, sa “ispod 40” spalo na “ispod 20” dnevno.

Ne veseli me to, ali ni ne pogađa previše - taman toliko da imam pred šta u duhu stati, k’o biva da se borim. 

A jest blog vjerovatno malo dosadniji kako sam se prihvatio dramaturgije, oko koje me ipak jebe autocenzura, puno više nego što sam mislio da hoće.

Ne mogu pričati slobodno o tome, ne mogu nikako.

Da se hoće svidjeti glumcima, to bi bilo najbolje, da im se hoće svidjeti puno bi bilo savršeno. 

***

Jedan pozitivan glas za komediju imam, ali me u ovom trenutku boli za tim briga - ja sam uradio, nisam nikog slušao, pa neka mi to bude dovoljna plata.

Ovu sedmicu sam skejtao tako puno da se sam sebi čudim, kako sam izdržao to sve? 

Biće da sam ojačao ponovo, popravio staminu.

To je možda i što jedem više nego ikad. 

Nemam vremena za kuhanje koliko bih volio, jebeni kapitalizam, sa svojim jebenim mašinama, dokinuo je staru podjelu rada i uveo svima sve da moraju raditi, ubivši s time dvije muhe jednim udarcem: s jedne strane prividno oslobođenje žena, a s druge, koja je prava, slabljenje svih, i muškaraca i žena. 

Ipak trudim se da svaki dan skuham bar ponešto, ili zašto ne reći - komad mesa i kesicu povrća, te da uz to pojedem i hrpu salate i bar tri voćke, a još bolje devet ili deset - jer tad se manje jedu slatkiši, moja grešna strast.

***

U mom životu više nema vremena za duboke i široke autorefleksije, zbog čega ni ja sam nemam baš često prave predstave o onome što mi se u životu dešava. 

To je zato jer se plašim stati i razmišljati, jer mi stajanje čimi da na obaveze mislim, a to me plaši, moram se odmah uhvatiti u koštac da prestane. 

Sad mogu reći da je ovo bila jedna izuzetno dobra sedmica, u kojoj sam puno toga uradio i sredio, ponešto dovršio i ponešto počeo. 

Nedostaje mi veći prostor za autorefleksiju, koja je moćna stvar - u prednosti je velikoj ko se time zna baviti ispravno i ima za to uslove. 

Ono što mi nije uspjelo promaći jeste značajan pomak na dva najbitnija kolosjeka mog života, a to je u književnosti i skejtu. 

Premda još ni blizu finalnog proizvoda, golemo je napraviti i sam uvod, koji jest sam za sebe zaokružena cjelina - biće prilike da je vidite i vi koji čitate blog.

Na skejtu ima i proizvoda gotovih - danas su baš padali dugi 5-0 grajndovi, svareni poslije par sedmica truda, poslije kojih pade i jedan perfektni flip bek nouslajd, baš sladak. 

Ipak ono na šta sam najponosniji i sada i najnadrkaniji, jeste wallride, kog sada penjem na zidove prilično lako, fali mi još samo da naučim kako da se autam. 

Danas sam uspio jednom, ali samo s jednom nogom i slučajno. 

Ipak mislim da sada znam šta mi je činiti - trebam za to početi raditi čučnjeve, pedeset komada dnevno, da bih mogao izvesti to, potez taj što nedostaje.