DVADESET DRUGI ČETVRTOG

Evo me na kafi, gdje razmišljam da li ići i malo raditi drugi posao, ili ovaj dan oneobičiti s preskakanjem toga.

U jedanaest imam jedan zoom sastanak, pa neka to bude dodatni posao, a sad malo kafica, autorefleksijica.

Nisam zadovoljan sa jučerašnjim sobom. Večer sam proveo u izrazito malodušnom stanju, a nisam morao - umjesto da se svađam sa ljudima iz prošlosti, mogao sam osvojiti još jedno stoljeće arapske historije - koja više nije smeđa, nego bijela, jer sada su Abasidi na vlasti - ili jednostavno leći i spavati. 

Danas zato moram biti bolji, moram biti fin čitav dan i onda isto tako i kad bude noć. 

Da bi čovjek bio fin, glavno je imati fine misli.

Fino je što sam i jutros išao po Serjogu, što smo malo vozili skejt i brali cvjetiće, a najfinije od svega - poljupci, poljupci, na stotine njih, u obraz mekani, bebeći. 

***

U posljednje vrijeme dosta razmišljam o tome da napustim socijalne mreže. 

Istina, one mi daju iluziju pripadnosti dtuštvu, ali da li mi je ta iluzija zapravo potrebna? 

Uz malo hrabrosti mogao bih je se riješiti, pa bi me to možda učinilo druževnijim sa ljudima koje srećem? 

Onda, socijalne mreže nisu tako dobre za promociju djela, već samo lika, a moj je u tom smislu sasvim izgubio popularnost - otkako sam se na tim mjestima preobrazio iz pisca u skejtera, broj lajkova, koji su nekada sabirali stotine, spustio se na jedinice, u čemu je sažeta prava slika moje čitanosti na tim mjestima.

Jest, socijalne mreže predstavljaju mediokritetsko carstvo, u kom nema mjesta istinskoj beletristici, čija kristalno jasna ljepota, uprkos potpunoj jednostavnosti, svejedno nadilazi mediokritetsku moć shvatanja, pa im ostaje to nevidljivo kao meni binarni kod, uopšteno kompjuteristika. 

Blog je u tom smislu puno bolji, a njegova glavna prednost jeste ta što je sami tekst - klipovi su za bezumne, slike za osrednje, a sami tekst za duhovite. 

Blog ima publiku i to me veseli, ali od tih ljudi samo dvoje mi se javilo da kaže kako čita, jedno je reklo da mu se i dopada, a drugo… 

Drugo ni ja sam ne znam šta je više reklo, osim da to što mi govori ima referencu na moj blog.

Pretpostavljam i da debela hejterica nije prestala sa čitanjem, a bogu hvala da se više ne javlja, jer ja više uopšte nemam želje da znam šta i bilo čemu imaju reći ljudi čije bi se odrastanje pjesnički moglo nazvati - svinjogojstvo. 

Ko su oni ostali i da li su to uopšte čitači? 

Lako može biti i da nisu, nego bog zna šta je to, otkud te posjete. 

Idem sada malo brisati prijatelje s fejsa. Predugo fejsbučim i nije mi lako odustati sasvim, ali mi nekako čini dobro kad brišem one koje ne znam. 

***

Bio sam danas dosta vrijedan, zadovoljan sam. 

Mislim da sam zaslužio malo skejtanja u radnji.

Sve su prilike da naveče neću moći zbog kiše. 

Zato ću fino kafu piti i pisati dalje, pa valjda jednog dana postanem i popularan dovoljno da za svoje slobodne rečenice mogu dobiti i novaca. 

***

Premda se često na blogu žalim na samoću, mislim da je prava istina o meni da zapravo najviše i volim biti sam, baviti se svojim neobičnim poslovima što izuzetno rijetko pobuđuju ičije interesovanje sem mog - ali moje zato totalno - dok s ljudima volim malo, s većinom malo ili nimalo, a samo sa rijetkim puno. 

Jedan od tih neobičnih poslova je ovo pisanje, a drugi je skejtanje. 

Oba ta zanimanja skopčana su sa malograđanskim dosađivanjem. Nezgoda sa malograđanima je što ništa ne žele učiti, a nekako uvijek žele glumiti kao da znaju, pri čemu najprije ne znaju glumiti, zatim i sve ostalo. 

Smiješno to jeste, ipak vremenom se čovjek zasiti. 

Ono u čemu nije tako lako doći do zasićenja je skejt. Tu se ljudska duša raspali, razbukta i na kraju razgali, pomodri iznutra kao modra galica. 

Meni se danas nije skejtalo, ne u radnji, ali na kraju kad sam vidio da je kiša, raspalio sam ga čim sam ostao sam, sat i po sam skakao, pa riješio prvu misiju od 20 različitih trikova, ali ne i drugu od 30, koja je bila preambiciozna. 

Osjećaj koji sam pri tome imao bio je na momente tako uzvišen i moćan da sam morao plesati da se riješim viška. 

Eh, što bi to bilo lijepo, da se svi bave sportom i tako pokušavaju uljepšati se, a ne pomoću odvratne garderobe - juče baš vidjeh kako je iz finog auta izašao stariji čovjek sa stomačinom, u farmerkama kojima je preko cijelog dupeta na izvezen logo kompanije. 

Da pišem kao prije, sigurno bih napisao priču o njemu. Dao bih mu ime g.  Divljak.